Tain – nekada vojnički hleb, danas mala relikvija tradicije – vekovima se poštovao među Srbima. U vremenima kada ga je bilo malo, taj hleb se nije ni žvakao: zalogaj se topio u ustima, kao eliksir, jer, govorili su stari, „eliksiri se ne žvaću”. Takav je bio tain našim dedovima, pradedovima i čukundedovima.
Priča o tainu je pronašla nju „Odrasla sam na selu, na Baniji, u kući u kojoj su se svakodnevno razvlačile kore i mesio hleb. To su radile baka i majka. I tu ljubav prema hlebu su mi one prenele”, počinje svoju priču u vojničkom hlebu – tainu Dragana Krbavac. Po zanimanju je profesor srpskog jezika i književnosti koji je sticajem životnih okolnosti ponovo otkrio tain, počela je da ga pravi, prodaje i da širi priču o njemu. Ratni vihor je odveo u Šumadiju, a tamo, čitajući o herojima srpske vojske i listajući arhivsku građu, otkrila je dnevnik ratnog sveštenika Svetozara Ivoševića, u slavskog kolača osveštanog na Kajmakčalanu, u rovu pod granatama.
„Tako sam nakon svi tih čitanja poželela da napravim tain. Onog trenutka kada sam podigla taj poklopac (jer se tain peče u posudi s poklopcem) kao da sam zaronila u to vreme i od tada ga neprestano pravim. Volim da kažem da je tain kao podsetnik, jedna živuća energija, živuća sprega s vremenom koje je bilo i koje se nije izgubilo”, kaže Dragana Krbavac. Istraživši priče o vojničkom hlebu, osetila je da se pred njom otvorilo novo životno poglavlje. Napravila je stranicu na internetu i priča o tainu iz Šumadije počela je da se širi te 2019. godine. Tada je, kako kaže, shvatila da ono što je saznala o njemu treba i drugi da znaju, a kako je u tom trenutku bila bez posla, predala mu se potpuno. Stranica je počela da se podiže. Krenuli su članci, tv prilozi, pozivi za gostovanja.
Bezglutenski hleb koji blagotvorno deluje na crevni sistem
Tain izuzetno blagotvorno deluje na rad probavnog sistema zbog prirodnog kvasca s kojim se mesi. Sadrži raž, tešku žitaricu kojoj je potrebno vreme da se dobro svari. Otpušta lagano šećere u krv, što je važno posebno za dijabetičare ili one koji imaju insulinsku rezistenciju. Proces fermentacije je dug. U zapisima stoji da je tain hleb koji je sadržao minimum 70% raži. Kao druga žitarica korišćena je pšenica 30%. Dragana je tih 30% pšenice zamenila speltinim brašnom koje je nutritivno bogatije. Zamesila ga je s prirodnim kvascem koji mu daje posebnu notu u odnosu na druge hlebove.
Taj divlji kvasac ili kvas kako ga Dragana zove je jedna savršena mešavina, simbioza brašna, vode, vazduha, mikroelemenata
koji su oko nas. „On takođe nosi energetski pečat podneblja na kome je nastao. Kada sam doterala taj kvas i kada je on postao sastavni deo vojničkog i svakog drugog hleba koji pravim, bila sam potpuno zadovoljna jer sam videla ne samo koliko je zdraviji i nutritivno bogatiji, nego i koliko zadržava svežinu, duže traje, koliko je ukusniji i da, ukoliko je pečen na vatri, ima aromu koja će dodatno zaokružiti celokupan utisak”, objašnjava Dragana.
Hleb sa orasima i šljivama – emotivna podsetnica i svedočanstvo vremena
„Znala sam da je naš narod jeo voće uz hleb, tome sam čak i kao dete prisustvovala i to mi je bilo krajnje fascinantno, tako da sam to svoje sećanje htela da ovekovečim u jednoj vekni kojoj sam dodala šljive i orahe. Kasnije sam saznala da je on i kao takav postojao (hleb s voćem). Dodala sam mu voće koje je najautentičnije u Šumadiji, šljivu koja se savršeno slaže s orasima, i ispala je savršena kombinacija”, kaže Dragana.
Radionice – misija širenja priče o tainu
„Shvatila sam da je moj istinski posao da podelim i kažem sve što znam o ovom hlebu, da podučim ljude da primene ovo u svom životu, životu svojih najbližih”, objašnjava Dragana. Interesovanje za radionice je veliko jer ljudi dolaze „privučeni nečim dobrim”.„Ne volim reč ‘starter’. Ovo je srpsko kiselo testo, testo naših baka, mešano vodom s izvora i pečeno u naćvama. To je deo našeg identiteta”, kaže Dragana. Radionice drži svuda po Srbiji. Uskoro će održati i radionicu u Kragujevcu. A zima je kako kaže, idealno vreme za pečenje hleba i učenje o hlebu. „Tain se peče u posudi s poklopcem kako bi dobio rustičnu koricu – tvrdu spolja, meku iznutra. Kao srpski vojnik”, kaže Dragana, „jak spolja, a iznutra topao i mekan.”
Koristi brašno s potočare u okolini Kuršumlije, kako bi ceo proces ostao veran starinskoj priči – od zrna do vatre. „Mislim da moramo polako da se vraćamo tim vrednostima, starom načinu života, a prvo od čega treba da krenemo je hleb. Zbog toga mislim da je ovom hlebu mesto u kasarnama, vrtićima, bolnicama, školama”, zaključuje Dragana.
Hleb je bio svetinja u Srba
Na radionicama Dragana često priča priču iz Pirota: o vojniku Aleksi Zdravkoviću koji je 1912. poneo prvinu hleba u rat kao amanet svoje majke – i vratio ga kući netaknutog. Hleb mu je, verovao je, spasao život. „Oduševila me snaga čoveka koji u najvećoj gladi nije pojeo hleb, nego ga čuvao kao svetinju”, kaže Dragana. Dragana danas tain peče na svom ognjištu i dostavlja ga ljudima širom Srbije. Mnogi ga jedu svakodnevno. „Neki nisu spremni da ga probaju. I možda ga i ne zaslužuju. Tain ne dolazi svakome”, zaključuje svoju priču Dragana. Jer tain nije običan hleb. On je priča. On je vreme. On je sećanje. Tain je – hleb sa dušom.
Piše: Jasna Dimitrijević, magazin Pekar&Poslastičar broj 60, decembar 2025.
Foto: Dragana Krbavac