Svetogorska 25, Beograd
Sigurna sam da među našim čitaocima nema nikog ko ne zna za pekaru Aca u Beogradu. Međutim,
verujem da se treba podsetiti onih koji su nekada bili „trendseteri“ u celom regionu bivše Jugoslavije i koji su do danas opstali, praveći peciva i kolače istog vrhunskog kvaliteta već više od 40 godina.
Smeštena odmah pored pozorišta Atelje 212, u Svetogorskoj ulici, nekada Lole Ribara, bila je jedina u tom kraju u koju su svakodnevno svraćali zaposleni iz Radio Beograda, Politike, đaci iz Pravno- birotehničke škole i svi slučajni prolaznici ili putnici namernici koji su u pekaru Aca dolazili samo zbog ukusnog peciva. Otvorena je 1978. godine i dandanas radi u potpuno istom prostoru sa istim nivoom kvaliteta proizvoda.
Sa svojom ponudom lisnatog i bavarskog peciva bila je, tih 80-ih, nešto potpuno egzotično i novo. Vremena su bila lepša i lakša i ispred ovakvih pekara obično se tokom celog prepodneva formirao red. Vlasnika Aleksandra Tošića, poznatijeg kao gospodina Acu, znali su skoro svi. Uvek je bio tu u svojoj radnji da mušterijama poželi dobar dan i da prati kako posao teče.
Pune ruke posla
U ovoj pravoj porodičnoj pekari i danas su svi angažovani. Svako u svom delu posla i svako u okviru svoje „satnice“. Ćerka Ljiljana Tošić Jovanović i njen suprug Dragan Jovanović zajedno, tokom celog dana, vode najveći deo posla. U poslepodnevnim satima, iako već u sedamdeset sedmoj godini, gospođa Ivana Tošić, Aleksandova supruga i njegova velika životna potpora, u pekari je zasukanih rukava, isprobavajući nove recepte za svoje verne mušterije.
Da je ova firma za ugled u poslovanju, govori i činjenica da u pekari Aca ima onih koji rade već više od trideset godina, ne računajući one koji su do sad otišli u penziju. Najmlađi od 26 zaposlenih, ima staž od četiri godine. Topla atmosfera i osmesi oduvek su ovde dočekivali mušterije. Sve što se priprema, može se videti ako malo zavirite kroz vrata na sredini lokala. Čuveno bavarsko pecivo, kroasani sa šunkom i kačkavaljem, kraljevske paštete sa jajima, mali bageti od raznih vrsta brašna i preko 90 vrsta kolača među kojima su i dalje najtraženije bajadere, rozen torta i sezonske voćne korpice. Sve je skockano u male zalogaje, kako diktiraju svetski trendovi, jer danas svi više vole manje, ali kvalitetno. Svi proizvodi se mese ručno, sveže, za taj tekući dan. Ideje crpe sa raznih strana, međusobno ih razmenjuju i isprobavaju nove recepte. Ljiljana voli da naglasi kako, iako prati šta se dešava u svetu globalnog pekarstva, voli da ide na male sajmove, pijace i lokalna dešavanja koji je uvek posebno inspirišu.
Uvek lokalno
U skladu sa onim što je traženo, uveli su i kuvana jela, čorbu i pasulj četvrtkom. Sve što se zgotovi, do podneva se i proda. Naravno, kafa i razne vrste čajeva, dopuniće asortiman pekarskih napitaka za one koji žele tu i da obeduju. Jovanovići su želeli da ostanu tu gde jesu, da žive svoju porodičnu priču ispunjavajući želje svojih mušterija. Kako Ljiljana kaže: Volela bih da mi kao nacija zadržimo svoj pečat u pekarstvu. Mislim da bi bilo bolje za sve da postoji više ovakvih radnji kao što je naša, u kojima će raditi ljudi, a ne biti uključene mašine koje odmrzavaju pecivo.
Kvalitet je uvek isti
Standard u kvalitetu u ovoj pekari traje već 40 godina. Iako je kvalitet brašna kod nas oduvek varirao, pa i nabavka orašastog voća za kolače periodično bivala prilično teška, ova porodica uvek je vodila računa o tome da odmeri sirovine tako da mušterija uvek dobije isti proizvod. Kako je Aleksandra Tošića citirao Branislav Kovač u svojoj knjizi „Kako postati uspešan“: „ U bilo kom poslu ako shvataš kako treba, moraš da budeš uspešan. Na tu vrstu uspešnosti ne može ništa da utiče. Sve što je gore, energija mora da bude veća. Tako je i u obrnutom smislu: ako se pojavi i oštra konkurencija, to može da bude stimulans, inspiracija, trka za pobedom. Čovek mora da je u poslu stalno, da stalno istražuje nešto novo, traži nove i nove ideje.“
Piše: Irina Maksimović, Pekar & Poslastičar Broj 21, april/maj 2019 god.