Iz „Žita Srbije” upozoravaju da se približava žetva, a da ćemo možda imati i rekordne zalihe stare robe problematičnog kvaliteta. Da li je to razlog za brigu ratara i pekara?
Srbija će 30. juna dočekati kraj ove tržišne godine sa rekordnih 1,3 do 1,8 miliona tona neprodate pšenice, i to nakon što se zadovolje domaće potrebe i isporuče ugovorene količine za izvoz, upozoravaju iz Udruženja „Žita Srbije”. Da stvar bude gora, preostala roba koja se nagomilala u skladištima teško da će naći put do inostranih kupaca jer je oni zbog upitnog kvaliteta više-manje svrstavaju u kategoriju „stočna hrana”. Da li je to problem za kupce u Srbiji – bilo krajnje potrošače, bilo pekare i poslastičare – pitali smo direktorku „Žita” Sunčicu Savović.
„Apsolutno ne! Pitanje kvaliteta može se postaviti samo za deo robe koja bi mogla da ide u izvoz. Što se tiče domaće potrošnje, naši mlinari prvi kupuju žito i to ono najvišeg mogućeg kvaliteta a mlinovi imaju skladišne kapacitete koji su primereni našoj mesečnoj potrošnji. Tako se kvalitet ne dovodi u pitanje za domaćeg kupca”, rekla nam je Savovićeva. Sa ovakvim opisom stanja slaže se i Žarko Galetin, agroekonomski konsultant i dugogodišnji direktor Produktne berze u Novom Sadu. „Naši mlinari imaju dobar izbor i kvalitet; tu ne dolazi u pitanje ni kada se radi o lošijoj godini kao što je bila 2023”, napominje Galetin.
U Srbiji je u martu na lagerima bilo 2,42 miliona tona pšenice, a iz „Žita Srbije“ ukazuju da bi u periodu mart-jun moglo da se izveze još 450.000 do 500.000 t, uz mesečnu potrošnju u zemlji od 150.000 do 160.000 t. I to je to. A, žetva pristiže, što znači dodatnih 3,5 miliona tona sveže robe.„Već dve godine, od privremene zabrane izvoza, povećavamo prelazne zalihe pšenice i sada postoji realan problem šta s njom. To samo po sebi nosi problem sa skladištenjem ali i time da se naši paori susretnu sa niskom otkupnom cenom. Srećom, svetske prilike ukazuju da bi slabija žetva zbog vremenskih prilika u Severnoj i Južnoj Americi mogla da globalno malo podigne cenu”, objašnjava Galetin. Sunčica Savović dodaje da je problem neuslovnog skladištenja dela domaće pšenice, sada već hroničan.
„Kada bi sav rod skladištili po kvalitetnim grupama, ne bi nam se događalo da nam stranci najveće količine trenutnih izvoznih viškova tretiraju kao stočnu pšenicu niske cene. Treba reći da postoji dobar deo silosa u Srbiji koji su uslovni, gde postoji dovoljan broj koševa i ćelija za razdvajanje robe po kvalitetnim grupama i gde se radi po propisima i agrotehničkim procedurama. Nažalost, činjenica je da većinski to nije slučaj”, ukazuje Sunčica Savović.
Žarko Galetin kaže da već 20 godina pričamo o nekom pravilniku koji bi rešio pitanje sortiranja žita po kvalitetnim grupama, pa nikako da to sprovedemo.„Bez toga ne možemo da realno znamo ko i kakvu pšenicu ima i u kojim količinima. Umesto toga, sve uprosečujemo u nekakvu „anonimnu masu”. A onda kada imate jednu relativno lošu godinu, kakva je bila prošla po pitanju kvaliteta ali ne i roda, dobijete problem sa izvozom koji teško pronalazi put do Italije ili na neko drugo veće tržište preko luke u Konstanci”, kaže sagovornik magazina Pekar&poslastičar. Šta može država da učini? Iz „Žita Srbije” kažu da postoji inicijativa, i to od osnivanja udruženja, na kojoj je urađeno nešto ali samo sa strane privrede.
„Država bi trebalo da donese konkretne propise, počev od skladištenja na nadalje u lancu dobijanja i održavanja kvaliteta, po njima da donese procedure ali i da sankcioniše sve koji se u skladu sa time ne ponašaju. Ali, takođe morate sve to uraditi sa računicom da se nekome sve to isplati. Ne možete nekome samo narediti da nešto uradi a znate da nema sredstava da to sprovede ili da mu se to posle isplati u redovnom radu. Očigledno je da i tu treba neka vrsta državne pomoći ili subvencija”, ističe Sunčica Savović. Ona dodaje da, naravno, ništa ne može da se reši ad hok ili brzo.
„Mora se raditi sistemski i misliti na ’rok upotrebe’ od najmanje pet godina, da bismo mogli da vidimo neke rezultate”, zaključuje Savovićeva. Žarko Galetin kaže da država sad jeste napravila novi pravilnik o skladištenju i uslovima da se dobije javno ovlašćenje, ali da time nije sve rešeno. „Ti novi uslovi su na nivou standarda EU i tu nema ništa sporno. Počeli smo da pomnije pratimo i ukupne kapacitete, da ne bismo došli u problem nesigurnosti kakav je bio za vreme pandemije. Država čak daje i neke subvencije za troškove održavanja skladišta. Ali u principu, sve zavisi od samih skladištara i savesnosti njihovog rada”, praktičan je Galetin. Kaže i da nije katastrofa ni ako se pšenica ne izveze.
„U krajnjem slučaju, može zaista da završi kao stočna hrana u Srbiji. Pšenica i kukuruz se u nekim trenucima ponašaju vrlo korelativno s aspekta potrošnje. Kada je cena približna, i pšenica ima svoju opravdanu upotrebnu vrednosti i u stočarstvu”, objašnjava Galetin. Da li je berza fjučersa rešenje? Na protestima poljoprivrednika krajem prošle godine i sastancima sa nadležnima u državi od tada do danas, pominjala se produktna berza fjučersa kao jedan od zahteva ratara. Međutim, stručnjaci kažu da to nije ni brzo, a ni čarobno rešenje.
„Da se napravi berza na kojoj bi se trgovalo hartijama od vrednosti koje su vezane za poljoprivredne proizvode je potrebno dve do pet godina. Pre toga je potrebno stvoriti i široku bazu korisnika, prodavaca ali i trgovaca. Na tome se radi, a Produktna berza i Privredna komora Vojvodine pokreću kurs za osnovnu obuku o tome šta je berza fjučersa. Ali potrebno je i vreme i donošenje određenih propisa i mehanizama“, kaže Galetin, koji je i jedan od predavača na pomenutom kursu. Ali, potrebno je još nešto, da bi takva berza uspela, dodaje direktorka „Žita Srbije”.
„Bez novca će teško da se sve to izvede. Prvo, i sama ta osnovna obuka košta a tih tridesetak hiljada dinara plus PDV, naši poljoprivrednici će teško da izdvoje za obrazovanje. Drugo, sama berza košta i ne bi bilo dobro da se nađemo u situaciji u kojoj se našla berza u Budimpešti koja je godinama dobro radila, sve dok mađarska vlada nije prestala da je finansira i sve je potom stalo“, podseća Sunčica Savović.
Nema straha ni zbog Ukrajine
Primedbe na aktuelne niske cene i strah domaćih paora da bi dodatne količine jeftine, a kvalitetom problematične, ukrajinske pšenice mogle da dodatno poremete ovdašnje tržište demantovali su iz „Žita Srbije”. „Domaće tržište je zaštićeno od ukrajinske pšenice uvoznom carinskom taksom od čak 30% za pšenicu i isto toliko za kukuruz. Niko nije lud da robu u startu plati 30% skuplje i ta razlika daleko prevazilazi razliku između naše izvozne i ukrajinske izvozne cene. A to pokazuju i podaci o uvozu za prošlu godinu. Uvezeno je 1.500 t kukuruza i samo 380 t pšenice, što je potpuno zanemarljivo kada znamo koliko proizvodimo”, ističe Savovićeva.
FAO Indeks preokrenuo trend
Prema poslednjim podacima iz Svetske organizacije za hranu i poljoprivredu (FAO) pri UN, cene primarne hrane u svetu u martu su porasle prvi put za osam meseci. U martu je FAO Indeks porastao sa februarskih 117 poena na 118,3 poena, pri čemu su cene žitarica mesečno pale za 2,6% usled velike ponude na tržištu i žestoke tržišne utakmice između EU, SAD i Rusije, a cene šećera za 5,4%, zbog bolje prognoze žetve šećerne trske u Indiji. Indikator cena mlečnih proizvoda je porastao 2,9%, a najviše su porasle cene sira zbog veće uvozne potražnje kupaca iz Azije. Cene mesa su porasle drugi mesec zaredom, za 1,7%, pre svega zbog rasta cena živinskog mesa. Indeks cena biljnog ulja je porastao za 8% i on je sada na najvišem nivou za poslednjih 12 meseci. Istovremeno, na srpskom tržištu cena pšenice pala sa 19,4 dinara na 18,7 (3,6%) a kukuruza porasla sa 15,9 na 17,2 dinara (8,2%).
magazin Pekar&Poslastičar broj 50, april/maj 2024.