Kvasac se hrani. Mladi kvasac je kao malo dete, još nije ni prohodao, ne zna ništa, nema snagu, a hteo bi! Zato se svakog dana obiđe, nahrani: još vode, još brašna, umesi rukama da se sretne s dlanovima i tako bar mesec dana. Onda možete da od njega pravite testo. Ovako nas je podučila Rada Bogojev koja svoj kvasac neguje već pet godina. On ima i ime – Srba. On je početak njene magije pravljenja domaćeg hleba.
„Bakterije sa dlana su bitne, rukama mesim kvasac kad ga hranim, da bude još bolji, još jači. Videla sam kvasac od 100 godina u Belgiji. Slovenci imaju Rudija, a ja sam moj nazvala Srba”, uz smešak, blago priča nam Rada u svojoj prostranoj i svetloj radionici. Hleb se neguje, saznajemo dalje tajne bečejske domaćice. I peć u kojoj se peče se voli, gotovo do grljenja, jer je dugogodišnja želja i potreba. To je prvo što nam je pokazala, ponosna i, očigledno, srećna domaćica. Sada u njoj može da ispeče čak dvanaest hlebova odjednom. A na početku je bila samo jedna šerpa…
Na greškama se napravi najbolji hleba
U porodičnoj kući u Bečeju, gde je i radionica, ova neobična žena vlasnica je poljoprivrednog gazdinstva Radojka Bogojev Hleba do neba. Niti je uspeh došao lako, niti je život bio lak, ali je upornost, volja i ljubav Radu terala da pokušava iznova i iznova, da greši i popravlja, da uči, istražuje, čita, sve dok nije postigla kvalitet domaćeg beskvasnog hleba koji je zamislila. Susret sa domaćim hlebom nije bio porodična tradicija. Jeste baka mesila, ali nije to značilo da će i unuka da se posveti tome. „Mi smo došli onih ratnih godina, majka i nas tri ostale smo u Vojvodini, otac se vratio na ratište. Bili smo jako siromašni, nekada nismo imali ni šta da jedemo, zimi smo sekli drva. Gladni i hladni, tako ja vidim to vreme”, otkriva Rada sigurno najteži deo svoga života, kada je bila tek devojčica od 14 godina. Posle je srela budućeg supruga Srđana i sve se promenilo. Svekrva je bila Radi prvi ozbiljan učitelj mešenja i kuvanja, iz iskrene želje da od nje nauči ono što joj suprug voli.
„Sve najlepše što sam u životu doživela, doživela sam sa Srđanom. Svekrva je mnogo mesila kisela testa i ja sam od nje htela da naučim sve što moj Srđan najviše voli. Tako sam počela da mesim. Kad su deca porasla odjednom sam osetila da imam mnogo vremena koje moram da osmislim za sebe. Da budem ja. Da nešto korisno i ja uradim, iako sam bila zaposlena i u Gerontološkom centru. Kada sam to napustila, počela sam da heklam, štrikam, ali sve to nije bilo to”, priča Rada uz bogatu trpezu punu domaćeg: hleba, pogačica sa čvarcima, švargle, slanine, kobasice, ajvara, salčića… jer ona sad ima vremena, „ima ceo život vremena da čeka da testo uskisne“, da se hleb ispeče, ali ga ima najviše za zadovoljstvo koje joj proces mešenja i pečenja hleba donosi. „Htela sam da nešto sama uradim, da ja doprinesem, da to bude moje. Da nađem svoj smisao, da budem neko”, objašnjava nam Rada svoje motive i ciljeve. Hleb se desio nekako pre korone. Razgledajući stranice na internetu, mahom na engleskom jeziku o hlebu i kvascu, uz pomoć u prevođenju od strane svoje dece, počela je da mesi. Neuspeh za neuspehom nisu je obeshrabrivali. Istraživala je i pokušavala iznova i iznova. Kada je hleb dostigao ono što je od njega želela, kada je dobio to posebno „uvo“, teksturu, oblik i boju, znala je da je postigla šta je naumila. Hleb koji će nju da zadovolji, zadovoljiće i druge i tako je počela da ga daje dalje.
Brzom poštom po Srbiji
Rada Bogojev je mali proizvođač. Mesi samo po porudžbini. Danas, posle pet godina, pravi devet vrsta hleba od različitog brašna i sa različitim dodacima. Njena mera je da ga sa pet grama kvasca, uz dobro brašno, umesi i da bude baš kako ga je zamislila. Nažalost, iskustvo joj kaže da na ovom području nema dobrog brašna. Sve je komercijalizovano, kao da uopšte nije bitno šta jedemo, zato se i prešlo na industrijski kvasac. Sate provodimo na tom internetu, gledamo kako se kuva, šta se sprema, a sve se svelo na tri minuta sa pet sastojaka, razočarana je naša domaćica tom činjenicom. Otrkiva nam svoje dobavljače koji joj dopremaju ono što njoj garantuje dobar kvalitet: Sretenović vodenicu u Valjevu, integralno brašno iz Žablja, belo temerinsko. Toma vodeničar melje brašno kad ga ja tražim. Ne pre! Iz Radine furune izađe nekada jedan, nekada šezdeset hlebova dnevno, kako kad treba. On se prodaje svuda po okolini, nosi se za Novi Sad i Beograd, a ima kad ide brzom poštom i u Sokobanju. Njegova je posebnost u tome što je jestiv i konzistentan danima, lak za probavu, zasiti jednom kriškom, a najlepša od svega je korica, kažu kupci. I svaki od vrsta se mesi drugačije i zahteva drugačiju pažnju i vreme.
Ne može se naučiti sve za pet sati
Rada je dobitnica laskavog priznanja kada je u nominaciji za preduzetnicu godine i „Ženu Zmaja“, među dve stotine nominovanih ona ušla u 26. Njoj je to potvrda da se kvalitet njenog proizvoda, njene preduzetničke sposobnosti i činjenica da je sama u svojoj radionici, prepoznaju. Iako joj to prija, svakako, ne utiče bitno na njen odnos prema njenoj maloj manufakturi i prema ljudima za koje pravi: „Volim što me ljudi prepoznaju po mom hlebu. Ona Rada što pravi hleb! Moj hleb sam ispriča svoju priču kad ga vi jedete. Ja sam tu samo da ga napravim. Moj hleb je iz nekog mog unutrašnjeg bića, zato volim ljude koji ga kupuju i imamo neki poseban odnos.” Kada se na nagovor prijateljice odvažila da svoje proizvode izloži na jednom festivalu, bio je to Čalabrc fest u Novom Sadu. Iako je pristala, njen strah i napetost bili su neizmerni. U tom je momentu još radila u stanu u Novom Sadu, imala je jednu šerpu, skupu, doduše, ali samo jednu i jednu rernu.
A trebalo je namesiti i ispeći tolike hlebove! Danima i noćima je to trajalo, ali uspeh je bio izvanredan. Domaći, rastresiti hleb od domaćeg startera, bio je ukus detinjstva za kojim se čezne. Međutim, nastupanje na festivalima ne vidi kao neku stalnu potrebu. Naglašava da je ulaganje veliko. Nekada samo po nekoliko hiljada treba dati za semenke, onda zakup tezgi, koji je za male proizvođače sve veći teret i uz sve to neizvesna prodaja, ne čine dobru preporuku da se Hleba do neba svuda i stalno pojavljuje, objašnjava nam Rada. U još jednom pravcu išla su Radina razmišljanja kada je hleb u pitanju. Edukacija. U vreme korone preko interneta davala je potpuno besplatne instrukcije ženama kako da naprave starter i mese svoj hleb. Potom je bilo ponuda da učestvuje i na radionicama u Novom Sadu, bilo je i onih žena koje su platile za dan u Radinoj radionici… ali: „Ne može se za pet sati naučiti sve. Mesec dana treba da se hrani kvasac da bi bio dovoljno dobar za mešenje. A i onda, ako nemate prakse sve je uzalud. Ja sam najviše kroz svoje greške naučila. Da nisam išla korak po korak, ništa od ovoga ne bi bilo. I meni se desi da hleb ne uspe. Nemam tehnologa koji će sve da mi izvaga.
Nekada nisam raspoložena, nekada je takav dan. Jednostavno, radim onako kako osećam!”, kaže nam Rada Bogojev, uz svoj smireni, topli osmeh, rukama nudeći delicije sa trpeze, gde je sve domaće. Jer, ona sad ima svoj smisao. Ona je ono što jedu njeni ukućani, njeni prijatelji, ali i svaka od onih kriški njenog hleba koju na trpezi imaju ljudi širom Srbije. I ona sad ima vremena na pretek da čeka da hleb naraste i da ga s ljubavlju gleda kako se peče.
Piše: Violeta Živkov, magazin Pekar&Poslastičar broj 49, februar/mart 2024.