Firma Morsal posluje u Beogradu, ali je u stvari sve počelo u jednom od bisera Boke Kotorske, Herceg Novom. Ideja za poslovnu priču bračnog para Davora i Jelene Grgić rodila se još dok je Davor pomagao svojoj majci u poslastičarnici. Majka je oduvek želela da otvori svoju poslastičarnicu, što je i ostvarila početkom 2006. godine. Kolači koje je pravila bili su odlični, ali joj je Davor kao najveći izazov postavio uslov da napravi čuvenu kotorsku krempitu. „Rekao sam joj da ću joj odati priznanje tek kada bude uspela da napravi pravu dobru krempitu.“
Zbog toga je, kao i svaka majka koja svom sinu želi da udovolji ali i da se uhvati u koštac sa izazovom, nakon nekog vremena napravila krempitu koja je ubrzo postala veoma tražena u Herceg Novom. Davor je bio uporan da svoje želje ostvari, baš kao i njegova majka. Još u vreme dok su on i supruga Jelena studirali u Beogradu i živeli veoma skromno, kao podstanari, zacrtao je da će imati svoju proizvodnju u Beogradu u kojoj će Beograđanima, ali i drugima u Srbiji ponuditi kotorske krempite, domaće, baš onakve kakve je uspela da napravi njegova majka. Šansu je, kako kaže, video na policama u Maksiju. Baš tako. „Asortiman je u trgovinskim lancima mali, proizvođači danas prave kolače uglavnom od raznoraznih smeša. Iako smo znali koliko je teško brašno, jaja, biskvit i krem spakovati u dobar kolač, razvesti i postaviti na police tako da animirate kupce, ipak smo hteli da napravimo razliku, da to što budemo mi ponudili, bude nešto što je kvalitetno i različito.
Znao sam da ćemo sa tom različitošću na tržištu napraviti veliki skok“, tvrdi Davor i dodaje, „Nakon toga najteže je održati kontinuitet u kvalitetu proizvoda i kontinuitet u proizvodnji, pogotovo kada počnete svoj rad sa jednom šerpom, a onda za relativno kratko vreme dođete do velikih količina proizvoda“. Davor je završio ekonomiju, Jelena prava. Uspeh koji su ostvarili sa Morsalom, leži u tome što su spojili svoja znanja, predanost poslu i upornost. O tome svedoči Jelena, koja kaže: „ Davor je toliko bio opsednut svojom idejom, toliko je verovao u to da će uspeti sa receptima svoje majke, da će sa tim krempitama i ostalim domaćim kolačima uspeti ovde u Beogradu, da će ih postaviti na police maloprodajnih lanaca, da niko i ništa nisu mogli u tome da ga razuvere.“
Početak
Firmu su osnovali 2012. godine. Od novca koji su dobili za svadbu, Davor je uložio u auto i pikap. Pravili su krempite kod kuće, razvozili ih i autobusom, jer nisu imali novca dovoljno čak ni za gorivo. Prostor koji su te godine zakupili, tek su 2013. godine uspeli da pokrenu. Bez mogućnosti da dobiju kredit ili zajam, zarađivali su zapravo zajedno radeći tokom leta u Herceg Novom. U Beogradu su pravu proizvodnju počeli sa jednom šerpom i jednim mikserom koji je poslala Davorova majka i to tačno 28. oktobra 2013. godine. Davor se bavio prodajom, ugovaranjem poslova i distribucijom, dok je Jelena bila u proizvodnji.
Asortiman
Prvi proizvodi bili su krempita, princes krofna, špampita, čupavci i sitni kolači po starim receptima naših baka. „Naši sitni kolači su i jedini kolači na našem tržištu koji se peku. Šest vrsta kolača, sa šest vrsta fila – london štangla, mađarica, žerbo kocke, čupava kata, jadranka i medeno srce. Vrlo je teško održati standard ručno rađenih kolača“, ističe Jelena Grgić. Iako su probali da prave još vrsta kolača, brzo su od toga odustali i odlučili da svoj asortiman usredsrede samo na mali, ali odabran asortiman.
Goodišnje isprobaju jedan kolač. Morsal ima 10 svojih vrsta kolača i kolače koje prave za robnu marku Premia. Pod brendom Tajna su kotorska krempita, mini princes krofne, čupavci, šampite, sitni kolači, torta „kraljica marija“, „boem“, „fantazija“ torta, a za robnu marku Premia čokoladna torta, lešnik pusla, čokoladna tajna, čiz kejk i baklave. Prve dve godine, sami su obavljali sve poslove. Tek krajem 2014. godine otpočeo je da se ostvaruje Davorov san. Prve police na kojima su osvanuli Morsal proizvodi, bile su police u maloprodajnim objektima trgovinskog lanca Aroma. Kako se razvijala Aroma, razvijao se i njihov posao. Krajem iste godine ušli su u prvih osam objekata Maksija. Proširili su svoje proizvodne kapacitete, pa su sa desetak ljudi i dva automobila, za samo pola godine pokrili snabdevanje 120 objekata Maksija.
To ne bi bilo čudno da celokupnu distribuciju nisu vodili sami: „Bez obzirana sve naše teškoće, uspeli smo da naš kupac nikada ne čeka, da nikad ne kasnimo. Dešavale su se isporuke čak i u 10 sati uveče. Tako smo postali proizvođač od poverenja, što je veoma važno. Trenutno snabdevamo više od 100 objekata u celoj Srbiji“, ističu Grgići i dodaju, „Mi sami snabdevamo svaki objekat i u svaki objekat uvek stiže svež kolač. Proizvodnja se bazira od danas do sutra. Naši su proizvodi bez konzervansa i zato imaju kratak rok trajanja.
Naši vozači dopremaju robu i slažu je na vitrine u većini prodavnica. Sada je situacija nešto promenjena, pa slažu zaposleni u objektima. Balansirati u celom tom lancu je veoma važno, jer proizvod mora da bude isti onakav kakav je izašao iz proizvodnje sa rokom trajanja od sedam dana. Veliki trgovinski lanci, poput Delezea i Lidla se oslanjaju na nas u odnosu na kvalitet i ono što smo rekli da jesmo, i to moramo uvek da ispoštujemo. Sve se to opet odnosi na krajnjeg kupca. Krajnji kupac mora da zna da uvek može da nas nađe tamo gde smo prisutni“.
Robne marke
Za robnu marku Premia, kompanije Delhaize, prave šest artikala poput baklave, čiz kejka……. Svi ti proizvodi pravljeni su uvek po istim receptima. Standard je u zanatskom poslastičarstvu veoma teško održati, ali se u Morsalu trude da svi proizvodi budu napravljeni uvek po istim receptima. Davor naglašava: „Sve što radimo, mi uvek pravimo po istim receptima. Hoćemo da naš proizvod bude prepoznat i da neko traži baš naše kolače. Bez obzira što su to kolači za robnu marku Premia, oni moraju da budu kvalitetni.“
Standardi
„Za nas je standard —kad se jede da se zna šta se jede. Mi hoćemo da je svaki naš kolač prepoznatljiv i da se za njih nađe kupac “, naglašavaju Jelena i Davor. Kada je reč o sirovinama, potvrđuju problem koji je i dalje prisutan u Srbiji, a to je da nema standarda u kvalitetu sirovina. Prema njihovim rečima, to ih i uslovljava da menjaju dobavljače, jer traže onoga koji će ispoštovati da kvalitet bude onakav kakav zahtevaju: „Nije važno u kojoj kategoriji pravimo kolače, važno je da sve sirovine koje naručujemo uvek isporučuju u kvalitetu koji je isti i koji tražimo. To je pogotovo veoma važno kada pravite zanatske kolače, jer svako odstupanje se odmah primeti. Desi se i nama da ne bude svaka serija ista, ali uvek proanaliziramo zbog čega se to dogodilo i gledamo da korigujemo.“
Higijena
Higijenske standarde u Morsalu sprovode veoma strogo. Celokupna nova proizvodnja organizovana je tako što su postavljene barijere kako bi se osiguralo sprovođenje strogih mera. Da bi sprečili nepoštovanje higijenskih pravila, Davor Grgić je uveo fizičke barijere koje svi zaposleni u proizvodnji moraju da poštuju, tako da ne postoji mogućnost da se preskoči bilo koji deo procedure.
Oprema
O tome koliko je dobra oprema važna, Davor ističe da su mikser i peć osnovne stvari koje imaju u svojoj proizvodnji i dodaje: „Imamo vrhunsku opremu. Krempita koju pravimo ima hiljadu i jednu caku koju mora da prati i odlična oprema. Naravno, za početnike to je nemoguće dostići, baš kao što je bio i naš slučaj. Vremenom smo pokušavali i sa nečim drugim, ali tek kada smo uveli vrhunske mašine, mogli smo da srpovedemo ono što smo želeli.“
Edukacija
Bračni par Grgić se rukovodi time da je znanje najbitnija stvar. Jelena rukovodi proizvodnjom i obučava radnice da rade uvek po istom standardu kako bi kolač izašao isti onakav kakav je bio i prvi put kada je napravljen 2013. godine. „Veoma je teško da se radnici adaptiraju na ono što mi radimo. Bilo da dođe oformljen poslastičar ili neko ko se time nije bavio, mi možemo da ga obučimo da uđe u naš sistem, da izvanredno pravi naše kolače. Ono što je važno je da ima želju da to radi, da se adaptira na sistem i da napreduje. Nažalost, to se baš retko dešava. Za to je, naravno, neophodno da prođe vreme. Kako se razvija firma, tako se razvijaju i ljudi koji rade u njoj. Mi znamo šta želimo. Imamo svoj sistem rada koji je težak i kompleksan, ali znamo da ljude treba motivisati, jer radimo 363 dana u godini“, zaključuju Grgići.
Kako do uspeha
Prava porodična firma koja je vođena velikom željom i zacrtanim ciljem ostvarila je i veliki uspeh. „ Mladi ljudi koji počinju svoj posao imaju velike probleme, ali to ne treba da ih spreči u putu do uspeha. Treba biti veoma uporan, treba verovati u svoje ideje bez obzira na sve teškoće koje mogu da vas koče. Nama je bilo veoma teško. Na početku recimo nismo imali ni 3000 dinara da napravimo kolače za sutradan. Ali, novac smo pozajmili od prijatelja, a ujutru se javio prvi kupac kome smo prodali kolače za 2000 dinara. Deo tog novca smo opet uložili u kolače, a deo u gorivo. Nikad nismo odustajali. Potrebno je da imate veru, stpljenje, upornost i princip. Kada radite zajedno, porodični posao, morate imati obostranu podršku i poverenje u to što radite“, zaključuje Davor Grgić.
„Za naš„Za naše kolače često smo u prilici da na uštrbe kolače često smo u prilici da na uštrb naše znaše zarade, održaarade, održavamo kvamo kvalitet. Cena našegalitet. Cena našeg kolača ako biskolača ako bismo smo se bae bavvili prili proračunima, bila bioračunima, bila bi mnogo viša, ali to je nemoguće ostvmnogo viša, ali to je nemoguće ostvariti uariti u ususlolovima u kojima žvima u kojima živimo. Cene sirivimo. Cene siroovina vvina variraju, aariraju, a cene naših prcene naših proizoizvvoda su iste od 2013. godine.“oda su iste od 2013. godine.“
Piše: Irina Maksimović, Pekar&Poslastičar br.30, decembar 2020 god.