Postoje procesi koje može da radi samo ljudska ruka
Treća generacija uključena je u porodični posao pekare Neda u Jegunovcima (Severna Makedonija). Široka lepeza proizvoda, od kojih je najveći broj upakovan, našli su svoj put do kupaca. Od onih lokalnih koji svakodnevno konzumiraju njihove proizvode dok su još topli do restorana, škola i velikih lanaca marketa.
U živopisnom kraju Severne Makedonije, dobro poznatom ljubiteljima prirode, terenske vožnje, alpinistima, u opštini Jagunovce, nadomak Tetova, obišli smo porodičnu pekaru Neda koja neprekidno radi već više od tri decenije. Osnovali su je 1990. godine otac i majka sadašnjih vlasnika, braće Nenada i Darka, Boris poznat pod nadimkom Bore i majka Zorica. Nakon njihove smrti posao su nastavili sinovi, a potom preneli na svoje porodice, supruge Katicu i Natašu, i njihovih šestoro naslednika. Svi su vredni i uključeni u sve poslove u pekari, od proizvodnje, do distribucije, knjigovodstva i marketinga.
„Najpre smo počeli sa proizvodnjom hleba 1991. godine sa dva, najviše tri radnika i jednim kombijem za razvoz. Bilo je to izuzetno teško vreme, vreme raspada Jugoslavije i otcepljenja Makedonije. Imali smo embargo na naftu od našeg južnog suseda Grčke, bilo je teško, ali smo se snalazili. Otac je radio noću, a ujutru je razvozio hleb. I samo on i naša porodica koja je i tada bila uključena u posao zna kakav je bio taj put uspona i kako smo došli do toga da danas imamo 40 zaposlenih, 10 vozila za distribuciju i širok asortiman proizvoda”, kaže Nenad.
Osim tradicionalnog belog hleba koji se i najviše prodaje, na rafovima pekare Neda izloženo je i više vrsta specijalnih hlebova, od ražanog, integralnog i kukuruznog brašna, tost hlebovi, milibrot, polulisnato pecivo raznih vrsta, brioš, zemičke, razne vrste burgera peciva, burek, pite. Većina proizvoda je upakovana jer se tako razvoze školama, restoranima, lancima marketa. Kada je reč o nabavci kvalitetnih sirovina, o čemu se u ovoj pekari posebno vodi računa, kažu da su tržišta susednih država velika i nude dobar izbor. Kvasac uvoze iz Srbije, Nemačke, Rusije, Ukrajine, a brašna uglavnom iz Srbije ili koriste domaća, makedonska. Kao i druge pekare, susreću se sa problemom radne snage na tržištu. Pokušavaju da ga prevaziđu tako što kontaktiraju agencije koje iznajmljuju radnike, uglavnom izbeglice iz istočnih zemalja.
„Pokušavamo da automatizujemo proizvodnju maksimalno, ali ne mogu mašine sve da rade. Postoje procesi koje mora da radi ljudska ruka”, kaže Nenad. Pekara trenutno izrađuje samo finalne proizvode. Razmišljaju o nabavci mašina za pravljenje polusmrznutih proizvoda, jer tržište za njih već imaju. Takođe razmišljaju i o proizvodnji bureka za izvoz i lance marketa. Kada sve sumira, zadovoljan je kako kaže time što je nastavio porodični posao sa bratom Darkom i uposlio sve članove porodice. Zadovoljan je time što je odabrao pekarstvo kao životni poziv. Ili je ono odabralo njega. Čovek sa rukama u testu, koji hrani druge, ne može biti nesrećan. Pitali smo ga da li ima neku poruku za svoje kolege, pekare u Srbiji. „Naše pekare su rudnici, ko zna i razume šta je rudnik. Ali neka pokušaju da nađu lepotu u ovom poslu. A ima je. Neka su živi i zdravi i neka se bore za našu struku, za njeno dostojanstvo i za opstanak. Da ne izumre pekarstvo.”
Piše: Jasna Dimitrijević, magazin Pekar&Poslastičar broj 50, april/maj 2024.