Malo vojvođansko mesto Kovačica nadaleko je čuveno po majstorima naivnog slikarstva, a svojim kreacijama od fondana Lidija Brtka, naša majstorica zanata, ne zaostaje za njima.
Kao maštovitom detetu, Lidiji su bile zanimljive igre koje su uključivale kreaciju i drugarice su često negodovale, posebno one koje su preferirale barbike. „Pa, dobro, možemo da pravimo kuću za barbike, od kartona, bio je moj način da izbegnem kliše. Tako je i danas. Najdraže mi je da istražujem i stvaram novo”, priča Lidija i dodaje kako često uhvati sebe da satima radi, gubeći osećaj za vreme. Roditelji nisu bili spremni da ovo kreativno dete podrže u želji da upiše neku umetničku školu, ali iako je usmerena ka medicini, ona je našla način da ostvari svoje snove.
Dekorativno poslastičarstvo kao izazov
Kada je sin za treći rođendan poželeo dinosaurusa na torti, Lidija nije znala ništa o ukrašavanju tog tipa. „Našla sam recept za fondan od ratluka na internetu. Baka je, za svaki slučaj, naručila tortu iz poslastičarnice, da bi predupredila fijasko. Ali, sin je bio oduševljen, a gostima je moja torta bila ukusnija, što je otvorilo želju da se upustim dalje u ovaj kreativni proces.” Kada je 2009. godine počela da istražuje i pravi prve torte po porudžbini, bilo je problema i sa materijalom i alatom, a i sa izvorima informacija.
„Sada je neuporedivo lakše jer na tržištu imate sve što poželite, a tu je i internet, obuke, radionice… Tako sam, npr. završila kurs za pravljenje realističnog cveća od specijalnog materijala kod Marije Jevremović (Marija Sugarart), a zatim i radionicu za izradu realističnih figurica ruskog majstora Denisa Zueva.” Podvlači da su Rusi neprikosnoveni umetnici dekorativnom poslastičarstvu. Ne želi da širi posao van Kovačice i radi samo u svom okruženju. „Čak ni reklama preko interneta nije više potrebna jer me u lokalu znaju, a motiv za postove na Instagramu i Fejsbuku je želja da pokažem koliko se kreativan može biti i sa malim ulaganjima u materijal i alat. U tom kontekstu su mi zanimljive kolaboracije, gde svaki učesnik, kolega, odgovori na zadatu temu i onda izlažemo svoje radove.”
Kolaboracije – mogućnost razmene ideja
Kao mala, Lidija je volela da pravi minijature od raznih materijala – drveta, kartona, plastelina… „Sećam se kućica za mrave, a danas su to postale kućice od jestivih materijala”, sa osmehom priča naša majstorica. Kako je zbog kreacije ušla u ovaj posao, tako joj je i danas to glavni motiv. „Pustim mašti na volju i iz sećanja izviru detalji iz mog života: priprema božićne večere moje bake, novi mačak, bašta kuće iz detinjstva…” Njene minijature tako su primećene i na društvenim mrežama, pa je u više navrata pozivana da učestvuje u tzv. kolaboracijama. U pitanju su esnafski događaji koje organizuju entuzijasti ili specijalizovani magazini. Organizator poziva učesnike na osnovu radova i procene da je neko sposoban da kvalitetno obradi temu, bilo da je amater ili profesionalac. Radovi se zatim prikazuju na društvenim mrežama ili u magazinima, što podrazumeva globalnu vidljivost i širi ovu kreativnu zajednicu. Lidiju je tako nedavno pozvala na kolaboraciju Keli Džejn (Kelly Jane) za engleski Delicious magazine.
„Suština je u tome da se pokaže šta sve može da se uradi sa jestivim materijalom, jer to je osnovni kriterijum – da svi delovi torte budu jestivi”, objašnjava ovu zanimljivu praksu Lidija i dodaje da je prvu kolaboraciju na prostorima bivše Jugoslavije organizovala Branka Vukčević.
Čudesni svet minijatura
Lidija za kolaboracije uvek bira minijature, zato što uživa u njihovoj izradi, a i vrlo malo kolega ih pravi. Koristi fondan, fondan štampu, folije za modelovanje, čokoladu za modelovanje… Istražuje nove materijale i recepte, pa iako voli da pravi i domaće slatkiše po receptima svoje bake i svekrve, ipak se najviše posvetila dekorativnom poslastičarstvu, koje uvek nudi izazov učenja i stvaranja novog. „Što više detalja uvedete u nacrt i više pažnje poklonite bojenju i senčenju, to je i kreacija bogatija. Ima i onih koji se čude zašto toliko vremena posvećujem nečemu što nije isplativo, ali moja radost stvaranja i napredovanja, kao i osmeh na licima dece kojima pravim kreacije a proslave – nemaju cenu. Za jednu kompleksniju minijaturu potrebno je 30-40 sati rada. Materijalne koristi nema, ali je ona duhovna velika. Ovaj rad me smiruje, mogu da pobegnem u drugi svet što je velika prednost u našem stresnom vremenu. Puno puta me je ovaj posao spasao od tenzija i pomogao da se opustim i lakše rešim neki veći problem.” Ovo je posao koji spaja ljude, kaže Lidija a kada tome dodamo druženje i saradnju sa kolegama posvećenicima minijaturi, njeno majstorstvo zanata ima posebnu dimenziju.
Piše: Jasna Žarković, magazin Pekar&Poslastičar broj 49, februar/mart 2024.
Foto: Lidija Brtka