Miroslav Bojić je prve kifle napravio kao srednjoškolac, a prve hlebove u podrumu roditeljske kuće, da bi danas, sa 2000 m2 proizvodnog prostora i pet prodajnih objekata mogao da kaže kako se voljom, upornošću i radom, uz pomoć porodice, može postići mnogo.
Životna priča
„Jednostavno, pekara je moj život. Video sam, saznao, doživeo, ostvario mnogo toga zahvaljujući njoj… Putovao, upoznavao ljude, stekao prijatelje, napravio za svoju porodicu bazu koja će trajati”, počinje svoju životnu priču Miroslav Bojić. „Sve je počelo pre 20 godina, 5. marta 2006. godine, sa jednom malom turskom peći i Fijatom 750. „Noću sam pekao hleb, danju razvozio… U peglicu je moglo da stane sedam korpi hleba. Više sam je gurao nego vozio, a rame me i danas žigne kad se setim tih početaka.
Za prve hlebove nisam imao za džak brašna, plehove sam pozajmio, za mikser mi je žao što ga nisam sačuvao kao eksponat, a peglica je još uvek tu, registrujem je redovno i biće u muzeju, jednog dana. Majka mi je kupila prvi džak brašna i ceo sam zamesio, napravio hleb i pekao u toj turskoj peći, sa kojom nijedan radnik danas ne bi radio ni za kakve pare. Elem, razvezao sam taj hleb i nemam više brašna. Ali kad je komšiluk počeo da dolazi i traži moj hleb, znao sam da sam nešto dobro napravio.
Za jednog drugara, koji je tad pravio ispraćaj u vojsku, ispekli smo 70 ‘ruža’, celu noć smo radili i taj hleb je bio tako prelepo crven da nikada više takvu boju nisam uspeo da dobijem. To je danas moj veliki prijatelj, inače kum pekare. Onda nabavim svesku A4 i zaređam po radnjama da nudim, pitam koliko će ko hleba. Oni me pitaju ‘kakav ti je hleb’, ja nemam da im pokažem, kažem ‘pa dobar je’! Na poverenje. I tako, oko 25 do 50 hlebova je išlo prvih dana.
Ta energija, ta vera u sebe i ubeđenost da ću uspeti, to je guralo napred. Pa kad sam posle nekoliko dana mogao da kupim džak brašna, naspem goriva, vratim dugove – bio sam srećan”, s osmehom se seća Miroslav. „U 24. godini sam se oženio, dobio ćerku, izgubio majku. Tu 2008. ću pamtiti. Najprodavaniji naš hleb ‘Vinka’, dobio je ime po mojoj majci, njoj u čast. Ona je bila velika pomoć u pekari, ona i srednji brat, koji je i danas sa mnom u poslu. Stariji brat ima drugu karijeru. Ja sam najmlađi.”
Nova faza počinje s prvom profesionalnom peći
Prekretnicu u razvoju Pekare Bojić obeležava prva peć posle stare turske. Kupljena je na kredit, priča nam Miroslav i od nje kreće nova faza: „Povećava se obim proizvodnje i time i prodaja, dobijamo nove kupce… Supruga mi je bila ogromna podrška od otvaranja tog prvog lokala. Radila je u prodaji i brinula se za radnike, što je i danas njen glavni posao”, zaključuje Miroslav. „Krizna je bila 2014. godina, kada nam se desila prejaka konkurencija u Priboju i izbacila nas iz skoro svih radnji u tom gradu. Nismo mogli da se borimo i otišli smo u Novu Varoš, ali posle šest meseci došli su i tu. Odlučim da se ne povlačim, prepolovimo obim prodaje, ali i otvorimo prvu maloprodaju, ovde u Novoj Varoši, 8. marta 2015. Redovi su odmah krenuli da se stvaraju, kolona po 100 metara ispred pekare. Supruga, ja i jedna radnica koja je i danas sa nama, od 04.00 h, ja pečem, one prodaju… Tad smo dodali gas maksimalno. Radi, radi, radi. Uložili smo sve što smo mogli u taj lokal i – uspeli. U decembru iste godine otvorili smo još jedan takav lokal u Priboju”, ističe naš sagovornik.
Od 10 kvadrata u kojima je počeo, širila se proizvodnja u rodnoj kući Bojić – 10 po 10 kvadrata… „Sad imamo oko 2.000 kvadrata poslovnog, tj. proizvodnog prostora, četiri moderno opremljena maloprodajna objekta u Priboju i jedan u Novoj Varoši i 53 zaposlena. Čak 25 zaposlenih sa nama je preko 10 godina, petoro i preko 15. Nedavno smo aktivirali solarnu elektranu, nadamo se da će doneti uštede jer ćemo praktično imati svoju struju”, završava Miroslav ovaj niz podataka o uspešnom razvoju svog koncepta.
Asortiman, oprema, sirovine
„Hleb je otvorio ovu našu priču, a 2010. godine prvi smo u Priboju imali sečeni hleb i tako smo ušli u mnoge markete. Jedan drugar mi je poklonio dotrajalu sekačicu. Skakala je po pekari tako da su dvojica morala da je drže dok treći seče. Danas imamo automatsko sečenje 2000 komada na sat za hleb koji pakujemo i prodajemo u drugim radnjama. Tu su i kajzerice koje takođe pakujemo za velikoprodaju i koje se godinama odlično prodaju, posebno u vreme slava i slavlja.” Kada su otvorili prvu maloprodaju, uveli su standardna peciva, burek, pite… Danas asortiman Pekare Bojić podrazumeva sve što jedna savremena pekara mora da ponudi, ali i više od toga: „Akcenat je na kvalitetu sirovina. Našu heljdopitu, na primer, pravimo od heljde iz ovih krajeva, meso i sir su takođe iz lokalnog uzgoja.”
Vidimo u vitrinama i bogat izbor pita: s mesom, sirom, pečurkama, krompirom, pirinčem, zeljem, kupusom… Tu su i razni hlebovi, a burek od 2020. više ne razvlače ručno: „Među prvima u Srbiji smo kupili mašinu za burek – redni brpoj 17. Izmenio sam od 2009. do danas četiri garniture peći. Trudim se da mojim radnicima u proizvodnji maksimalno olakšam rad. Imamo, na primer, pet vrsta sita za brašno, od koji jedno 50 kila brašno proseje za 25 sekundi.” Ono što Pekaru Bojić u Novoj Varoši izdvaja svakako su i kuvana jela: „U svakom trenutku se kod nas serviraju topla jela i svakog dana ih je u ponudi oko 10-12. Meni se menja svakodnevno, tako da nema bojazni da ćete naići na nešto ‘podgrejano, od juče’. Vodimo računa i o potrebama naših sugrađana druge veroispovesti, koji ne jedu svinjsko meso, dok u dane posta imamo posna jela.”
Tako se u vreme Ramazana u Pekari Bojić mese i peku tradicionalne pitaljke: „Ove godine smo radili po 3000 komada dnevno. Veliki vanredni posao, ali imam dobru ekipu koja je spremna da iznese ovakav povećan obim proizvodnje i ne pita za radno vreme”, s ponosom ističe naš sagovornik.
Česnica
Kada je 2016. slavio 10 godina firme, naš sagovornik je kod crkve u Priboju lomio prvu česnicu za Božić. Imala je 40 dukata. „Danas u česnici bude 75 zlatnih dukata od po dva, tri i pet grama. Nisu to preveliki dukati ali obradujemo neko dete. Drago mi je da je ovo postalo tradicionalno i da su moju ideju prihvatili i u drugim mestima u kraju…”
Kifle pekmezare za đake
A kako je odlučio da postane pekar? „Kaže moj otac: ‘Daj da te upišem za pekara’, i ja pristanem i krenem u školu u Požegi. Moji su bili siromašni, nije im bilo lako da školuju decu. Zato sam se ja trudio i bio najbolji đak, nagrade dobijao. Kad su bile prakse pitam da idem u neku pekaru da učim zanat. Tako sam noću izlazio iz doma u sitne sate, išao da radim i ujutru se vraćao sa pecivom za đake.
Posle nekog vremena kaže moja razredna: ‘Ajde da vidimo šta si naučio’, i ja u đačkoj kuhinji napravim kifle pekmezare. Za ceo internat. Nakon pola godine škola je počela da pravi peciva za đake, napravila i pekaru koja i sad postoji, a to je bila moja ideja. Dolazili su mi profesori iz te moje škole, dva autobusa đaka je bilo u proizvodnji, da vide šta ih čeka kad završe školu”, s ponosom priča Miroslav.
Pekarijada
„Nisam imao ambiciju da se takmičim, prijavili su me drugi. 2016. godine, na inicijativu mog druga Marijana, koji je tada radio u Lesafreu, obreo sam se na Pekarijadi. Osvojio sam prvo mesto za baget, upoznao kolege s kojim se i danas družim i upamtio ovo kao još jedno lepo iskustvo koje mi je doneo moj zanat”, zaključuje Miroslav.
Budućnost
Za kraj ostavljamo standardno pitanje – kakvi su planovi za budućnost. „Zadovoljan sam ovim što smo postigli, želja mi je da vratim neke kredite i zadržim promet koji imamo. Mreža lokala Bojić u našem kraju je realan maksimum. Planiramo da dogodine uvedemo kuvana jela i u Priboju”, zaključuje Miroslav i dodaje da iznad svega želi da se posveti porodici, jer je u njegov dom stigla prinova. „Ćerke vole pekaru i uveliko pomažu u proizvodnom procesu. Videćemo da li će tim stopama krenuti i njihov brat”, završava naš razgovor Miroslav, a mi mu želimo još mnogo srećnih dana u krugu porodice – u kući i pekarama Bojić.
Piše: Jasna Žarković, magazin Pekar&Poslastičar broj 62, april/maj 2026.
Foto: Pekara Bojić, Pekar&Poslastičar